Swarovskimania

Svi mi na svojim računarima držimo fajlove koje bi smo najradije sakrili od tuđih pogleda. BIlo da se radi o finansijskim dokumentima, ličnoj prepisci ili možda fotografijama sa neprikladnim sadržajem, njihovi vlasnici ne bi želeli da  ih neko drugi vidi. U poslovnom okruženju, gde jedan računar koristi samo jedan korisnik, to je relativno lako ostvarivo korišćenjem zaštićenog pristupa Windowsu. Međutim, u kućnom okruženju, kada jedan računar najčešće koristi cela porodica, to je malo teže izvodljivo.

Upravo tu uskače Folder Lock. To je zaštitni software koji vrši enkripciju i zabranu pristupa odabranim fajlovima i folderima. Zaštićeni dokumenti smeštaju se  u jedan enkriptovan fajl koji izigrava neku vrstu virtalne particije. Dokumenti koji se tu nalaze ponašaju se za korisnika koji zna šifru kao da su snimljeni na hard disku ili bilo koji drugi mediji, dok su za sve ostale korisnike ne vidljivi, jer oni mogu samo da konstatuju postojanje zaštitnog fajla. U programu se takvi fajlovi nazivaju lokeri (ili kako bi smo mi to nazvali – sefovi) i može ih biti neograničeno mnogo. Dakle, svaki korisnik računara može da ima svoj loker ili više njih i da u njima čuva svoje privatne dokumente.

Ovakav način skrivanja programa na prvi pogled deluje prilično ranjivo, jer ako neko vidi fajl, možda može da ga obriše ili premesti na neko drugo mesto. Autori programa su mislili i na to, tako da su svi ovi fajlovi zaštićeni kako od brisanja tako i od kopiranja ili premeštanja. Mi smo, recimo pokušali da ih prebacimo pomoću nekoliko različitih programa, menjali smo im atribute, ali nismo uspeli da “ubijemo” nijedan loker koji smo kreirali. Kad smo već kod zaštite, moramo da napomenemo jednu veomda važnu činjenicu. Šifre koje se postavljaju u trenutku kreiranja lokera ne čuvajte nigde na računaru. Dakle, nećete ih naći u registracionoj bazi niti bilo gde na disku, što je još jedan način zaštite. Međutim, to predstavlja mač sa dve oštrice, jer ako zaboravimo šifru ili zaturite papirić na kojem ste zapisali, podaci koje se nalaze unutar lokera postaju zauvek izgubljeni. S jedne strane, mi razumemo autore kojji su uspeli da naprave vrhunsku i neprobojnu zaštitu, pošto koriste 256-bitni AES  algoritam, ali, s druge strane, činjenica je da se šifre veoma često gube ili zaboravljaju, pa je možda trebalo smislite neki beckup mehanizam za ukazivanje i podsećanje o kojoj šifri je reč. Dodatna otežavajuća okolnost je to što se nakon pet neuspelih pokušaja može podesiti da se kompijuter ugasi, čime se efikasno omogućavaju tzv. brute-force pokušaji pogađanja šifre. U slučaju da ne želite da ostavljate tragove na računaru na kojem je instaliran ovaj program, možete da aktivirate stelth mode, u kojem, sve prečice, fajlovi, folderi, pa čak i ikonice u Star meniju koje su na neki način povezane sa Folder Lock postaju potpuno nevidljivi. U ovom modu jedini način pristupa programu je putem odabrane kombinacije tastera. Kada su u pitanju fajlovi koji se štite, njihovim prebacivanjem u locker može da se izvriši i sigurno brisanje prethodne lokacije. Naravno, ukoliko posedujete šifru za loker, postaju vam dostupne sve uobičajene akcije nad zaštićenim fajlovima. Loker možete da brišete, menjate mu ime ili veličini i šifru.

U slučaju da se radi o podatcima koji nisu previše bitni, a ipak želite da ih sačuvate, možete umesto enkripcije samo da ihzaštićeni fajl, odnosno da ih zaključate. Razlika između ova dva vida zaštite je u tome što enkripcija nudi jedan stepen zaštite više, ali po cenu znatno sporije pripreme fajlova. Iako se prilikom ekodiranja koristi napredna  tehnika koja ne zahteva konkretno dekodiranje svih  fajlova već samo onog koji se u tom trenutku koristi, proces je ipak nije trenutan. Da bi se osigurao visok stepen sigurnosti, ne zahteva dekodiranje svih fajlova već samo onog koji se koristi u tom trenutku. DA bi se osigurao visok stepen sigurnosti, dekodiranje se obavlja u memoriji, tako da hard disku ne ostaju tragovi tog procesa koji mogu da dovedu do bezbednosnih rupa. Bez obzira na sve te sisteme koji ubrzavaju proces kriptovanja i enkripotovanja, kod zaključavanja se dokumenti samo prebacuju zaštićeni fajl u izvornom obliku, što je znatno brži proces, ali je zato tpotencijalno ranjiv. Konačno, sprovedena je još jedna vrsta zaštite. Ukoliko nekoliko minuta niko ne radi ništa sa ovim programom, a on je tom prilikom otljučan, izvršiće se automatsko zaključavanje lokera, pošto se podrazumeva da je korisnik zaboravio da obavi taj korak.

Folder Lock nudi visok stepen zaštite podataka i na prenosivim fleš diskovima. Prilikom prebacivanja zaštićenog sadržaja na prenosiv mediji, koji se obavlja kroz predviđen meni za to, na USB disku će se kreirati i jedna dodatna izvršna aplikacija, čiji je zadatak da omogući pristup zaštićenim fajlovima i na računarima na kojima ovaj program nije instaliran.  Ta aplikacija služi kao “ključaonica” za otključavanje sadržaja jer će od korisnika zahtevati da unese šifru koja je zadata prilikom kreiranja lokera. Na taj način su podatci osigurani čak i ako izgubite flešku ili vam je neko ukrade.

Folder Lock

U registrovanoj verziji ne postoji ograničenje po pitanju veličine lokera, dok u probnoj verziji postoji nekoliko ograničenja. Loker tu ne sme da bude veći od četvrtine particije na kojoj se čuva pri čemu je maksimalna veličina 4 GB bez obzira na veličinu particije. Uz to, probna verzija dozvoljava samo 30 kretanja, nakon čega ćete za pristup sačuvanim podatcima morati da izvršite registraciju.

Potrebno: Windows
Veličina: 3,3 MB (demo) 15,1 na HD-u
Cena: 40 $
Adresa: www.newsoftwares.net/folderlock

Program zapravo ne pravi  razliku između glave, lica ili nekog drugog dela tela na slici. On dduše jeste najviše prilagođen  zameni lica, međutim krajnji rezultat montaže zavisi i od fotografija koje ste izabrali. Pri tom mislimo na ponuđenu seriju slika koje stižu zajedno sa programom, koje su zaista dobro odabrane: bodi bilder, Merlin Monro, lutka sa naslovne strane i tako dalje. One su, naime, unapred pripremljene za montažu. Umesto glave, kod njih će simbolično stajati ikonica ili će lici biti prebrisano, sve u očekivanju da njihovo mesto zauzme novi isečak. Međutim, ukoliko želite da iskoristite neobrađenu fotografiju iz sopstvene kolekcije može doći do problema. “Stara2 kosa može da štrči preko nove, dok je u slučaju lica situacija malo bolja jer je lakše prekriti staro lice novim.

Put od početka do završetka obrade fotografije uz pomoć ovog programa potpuno je linearan. Kroz ceo proces proćiće te u nekoliko koraka, u kojima je u svakom trenutku na vidljivom mestu istaknuti podsetnik  o tome  šta se u tom dotičnom koraku od vas očekuje da uradite. Sve je samo po sebi intuitivno, a naš vam je savet da se ne zadržavate preterano dugo na jednom koraku. Nemojte se previše brinuti ako se glava ne podudara najbolje sa telom na koje hoćete da je stavite. Umesto da izgubite pola sata na podešavanje, pređite na sledeći korak, jer ćete u njemu verovatno moći sve bolje da “kalibrišete” Ako ni nakon poslednjeg koraka niste zadovoljni rezultatom, uvek se možete vratiti na neki od prethodnih koraka i probati da ispravite grešku. Nakon nekoliko pokušaja steći rutinu.

Narovno, pre svih koraka potrebno je izabrati dve slike iz vaše kolekcije ili neku od već pomenutih pripremljenih fotografija. Jedna će biti polazna slika s koje se “skida lice”, a druga destinaciona na koju će  lice biti nalepljeno. Sve slike koje ste uvezli u program ostaju zapamćene u bazi i može se ponovo koristiti bez traženja po disku. Čak će i koraci kao što je isecanje lica sa slike biti zapamćeni, kako bi se uštedelo vreme za narednu operaciju nad istim licem.

Koraci o kojima pričamo obuhvataju uokvirivanje lica sa slike, a zatim i korišćenje četkice kako bi se preciznije označila površina lica glave na destinacionu sliku. Sledi fino podešavanje ivica lica kako bi se bolje uklopilo na novu pozadinu. Na kraju imamo još nekoliko koraka kako bi se izjednačile nijanse lica i tela, tako da se stekne utisak da pripadaju istoj osobi. Ovako obrađenu sliku možete odmah poslati nekom na mail, snimiti na hard ili snimiti ceo projekat da bi ste kasnije nastavili rad u njemu. Takođe, na sliku je moguće dodati i tekst i stripske balončiće. Dakle, eksterni program praktično vam nije ni potreban. Poslednja opcija je dodavanje novog lica na istu fotografiju, na primer ako su na fotografiji dve osobe kojima želite da promenite “lični opis”

Face Off ne nudi mnogo neprednih opcija pa, nažalost, ponekad ni svi koraci neće biti dovoljni za zadovoljavajući rezultat. Nedostaju opcije za korekciju kvaliteta slike, pa je poželjano da bude slične oštrine i kvaliteta, inače će se razlika vrlo verovatno primetiti. Četkica kojom brišete ili prikazujete deo lica može biti previše tvrda i neprecizna, pa se primećuju granice lica. Ponekad je skoro nemoguće i nakon dužeg eksperimentisanja izjednačiti boju, temperaturu, zasićenost i druge kolorne atribute lica sa slikom. Program je međutim, ipak namenjen neiskusnim korisnicima, koji će na zadovoljavajući način uspeti da obave ovu zabavnu plastičnu operaciju.

Potrebno: Windows
Veličina: 5,99mb(demo), 7,04mb na HD-u
Cena: 30 dolara
Adresa

Distribucija je neka vrsta slagalice sastavljane od Linux kernela s upravljačkim programima, GNU programa, Xorg grafičkog servera, grafičkog okruženja (npr. KDE) te programa za pojedine svrhe.Svaka distribucija je podešena prema željama autora i korisnika, za neku namenu, sa specifičnim izgledom. Nemoguće je utvrditi tačan broj distribucija, a ne postoji ni jasan kriterijum šta čini Linux distribuciju. Veliki broj distribucija kao i nepostojanje standarda – poput jedinstvenog načina instaliranja programa – mnogim korisnicima računara otežava prelazak na Linux, ali i komercijalnu upotrebu.

Distribucije se mogu podeliti u tri grupe, s obzirom kako se distribuira softver uz pojedinu distribuciju. Softver se može distribuirati u izvornom kodu (kao kod distribucije Slackware) ili u zato predviđenim paketima (koji sadrže izvršne verzije softvera ili pak skripte koje same instaliraju softver).

Dva najčešća sistema za upravljanje paketima su rpm i dpkg pa se stoga distribucije koje ih koriste često nazivaju RPM distribucije, odnosno distribucije zasnovane na Debianu. U RPM spadaju RHEL, Fedora, PCLinuxOS, OpenSuse… dok u dpkg spadaju Debian, Ubuntu, Linspire, Mepis, Knoppix i mnogi drugi.

Ipak, većina distribucija samo su varijacije na temu neke od najraširenijih.

Ubuntu (Kubuntu)

Ubuntu se prvi put spominje u junu 2004. Godine. Iako relativno nova distribucija na Linux sceni, projekt je započeo kao niti jedan pre te je vrlo brzo, putem svojih mailing lista, skupio poveći broj korisnika i entuzijastičnih developera.

U sledećim godinama, Ubuntu je postao najpopularnija distribucija namijenjena desktop računarima te je na taj način snažno doprineo popularizaciji jednostavnih i besplatnih desktop operativnih sistema koji se uspešno mogu upoređivati s bilo kojim komercijalnim operativnim sistemom na tržištu.

Koji je  bio razlog za Ubuntuov očaravajući uspeh? Pre svega, projekt je pokrenuo Mark Shuttleworth, harizmatičan južnoafrički multimilioner, bivši Debianov developer i drugi po redu turista u svemiru. Njegova kompanija Isle of Man based Canonical Ltd trenutno finansira taj projekt. Nadalje, Ubuntu je učio na greškama drugih sličnih projekata i izbegao ih od početka.

To je rezultiralo izvrsnom infrastrukturom temeljenom na internetu s izvrsnom dokumentacijom u stilu Wiki, kreativni sistem izveštaja grešaka te profesionalni pristup krajnjim korisnicima. Na kraju, zahvaljujući svom bogatom osnivaču, Ubuntu je mogao distribuirati besplatne discove svim zainteresiranim korisnicima, što je rezultiralo bržim širenjem ove distribucije.

Gledajući s tehnološke strane, Ubuntu se temelji na Debianu s nekim obečavajućim paketima kao što je Gnome (ili KDE u slučaju Kubuntu distribucije), Firefox i OpenOffice.org…. Njegov šestomesečni raspored puštanja na tržište, s povremenom LTS emisijom koja je podržana sigurnosnim ažuriranjima u razdoblju od 3-5 god. Emisije koje nisu LTS se održavaju 18 mjeseci.

Druge karakteristike Ubuntua uključuju instalacioni live CD, kreativne oblike i teme za desktop, pomoćnika za prenos podešavanja za korisnike Windowsa, podršku za poslednje tehnologije kao što su 3D desktop efekti, lagana instalacija grafičkih drivera za ATI i NVIDIA grafičke kartice te bežično umrežavanje, i on-demand podršku za patentirane medijske kodeke.

Distribucija: OpenSUSE

Počeci openSUSE-a sežu još iz 1992. kada su četvorica nemačkih Linux entuzijasta (Roland Dyroff, Thomas Fehr, Hubert Mantel i Burchard Steinbild) pokrenuli projekt pod nazivom SuSE Linux. U ranim danima je mlada kompanija prodala pakete koji su bili na floppy diskovima. Nije trebalo dugo vremena da SuSE Linux postane nezavisna distribucija.

U narednim godinama developeri su usvojili RPM format instalacionih paketa i predstavili YaST, alat za jednostavnu administraciju sustava s jednostavnim grafičkim okruženjem.

Česta izdanja,  izvrsna dokumentacija i široka rasprostanjenost SuSE Linuxa u prodavnicama Evrope i Severne Amerike je imala za posledicu rast popularnosti distribucije.

SuSE Linux je preuzela kompanija Novell, 2003. godine. Velike promene u razvoju, licenciranju i dostupnosti SuSE Linux-a su usledile odmah nakon preuzimanja. YaST je objavljen pod GPU-om, ISO image-i su bili slobodno distribuirani preko javnih servera i što je još važnije razvoj distribucije je bio otvoren javnosti po prvi put.

Otkad je SUSE projekt lansiran na tržište u septembru 2005. godine distribucija je postala potpuno besplatna u doslovnom i prenesenom smislu reči. OpenSUSE kod je postao temelj  za Novellove komercijalne proizvode, prvo nazvan kao Novell Linux a zatim preimenovan u SUSE Linux Enterprise Desktop i SUSE Linux Enterprise Server.

Danas, openSUSE imaju veliki broj zadovoljnih korisnika. Primarni razlog zbog kojeg openSUSE dobija visoke ocene kod svojih korisnika su prijatna desktop okruženja (KDE i Gnome), izvrstan program za administraciju sisitema YaST i, za one koji kupuju izdanja u kutijama, to je jedna od najboljih dokumentacija koja je ikad izdana za neku distribuciju.

Sukob između Microsofta i Novell-a oko intelektualnog vlasništva nad Linuxom je uzrokovao da neki korisnici promene distribuciju.

Fedoru su 1995. godine pokrenula dva Linux vizionara, Bob Young i Marc Ewing, pod imenom Red Hat Linux 1.0 “Mother’s Day”. 1997. je predstavljen revolucionarni RPM paket za upravljanje sistemom koji je doprineo nagloj popularnosti tog sistema ispred Slackware Linuxom.

Kasnije se Red Hat Linux standardizirao po šestomesečnom redovnom rasporedu. Odmah nakon predstavljanja Red Hata 9 2003. godine, kompanija je predstavila i neke radikalne promene u proizvodnoj liniji.

Ime Red Hat je ostalo, ali predstavljena je Fedora Core, distribucija za Linux hobiste otvorena široj zajednici. Nakon početnih kritika, zajednica je prihvatila novu distribuciju. Bilo je potrebno samo nekoliko izdanja da Fedora postane najomiljenija distribucija Linuxa.

U isto vrijeme je Red Hat ubrzo postala najprofitabilnija Linux kompanija u svetu. Iako smer razvoja Fedore uglavnom kontroliše Red Hat i iako se ona smatra kao testno okruženje Red Hat Enterprise Linuxa, jasno je da je Fedora jedna od najinovativnijih distribucija koje su danas dostupne.

Negativne strane Fedore su što još nedostaje desktop orijentisana strategija koja bi privukla i ostale korisnike, a ne samo Linux hobiste.

Distribucija: Debian

Debian GNU/Linux je prvobitno najavljen 1993. godine. Njegov osnivač, Ian Murdock je započeo stvaranje projekta u kojoj su učestvovali brojni volonteri u slobodnom vremenu.U inat mišljenjima da se neće održati, Debian je uspio i postao ne samo najveća Linux distribucija ikad, nego i najveći kolaboracijski softverski poizvod ikad. Uspeh Debiana se može predočiti ovim brojevima: ima 1.000 developera, repozitoriji mu sadrže više od 20.000 paketa i odgovoran je za preko 120 distribucija i live diskova. Ove uspehe nije dostigla ni jedna Linux distribucija.

Aktualni razvoj Debiana se temelji na tri grane: nestabilnu, testnu i stabilnu. Ova progresivna integracija i stabilizacija paketa i osobina je donela Debianu reputaciju najbolje testirane distribucije s najmanje bugova.

Ipak, dugi i zamršeni razvojni ciklus je doneo neke probleme jer izdanja nisu redovno ažurirana i brzo stare, a nova  stabilna se izdaju svake 1-3 godine. Oni korisnici koji preferiraju najnovije tehnologije su primorani upotrebljavati bugovita ili testna izdanja Debiana.

Distribucija: Mandriva

Mandrivu Linux je pokrenuo Gaël Duval 1998. godine pod imenom Mandrake Linux. U početku je to bilo Red Hat izdanje s pojednostavljenim KDE okruženjem, ali dodani su i novi instaleri, poboljšana je detekcija hardvera i program za particioniranje hdd-a.

Kao rezultat toga, Mandrake Linux je procvetao. Nakon uspona i padova kompanije, došlo je do spajanja s brazilskom Conectivom i kompanija je promenila ime u Mandriva.

Mandriva Linux je primarno desktop distribucija. Njene najbolje osobine su odličan softwer, odličan sistem administracije (DrakConf), izvrsna implementaciju 64-bitne edicije i ekstenzivna međunarodna podrška.

Imala je otvoren model razvoja pre bilo koje druge distribucije s intenzivnim beta testiranjem i čestim stabilnim izdanjima. Prošlih je godiina izdala mnogobrojne instalabilne live diskove i pokrenula Mandriva Flash – potpuni Mandriva Linux sistem na bootabilnom usb flash uređaju.

Nasuprot tehničkoj podršci koja je izvrsna, Mandriva linux pomalo zaostaje. Ovo je posledica pojavljivanja drugih distribucija ali i nekih kontroverznih odluka unutar same kompanije. Nasuprot svim problemima, kompanija i dalje nastoji u suočavanju s drugim distribucijama i nagovaranju drugih Linux korisnika da koriste baš njihovu distribuciju.

Distribucija: Slackware

Slackware Linux je stvorio Patrick Volkerding 1992. godine i to je najstarija Linux distribucija koja postoji i dan danas. Prvo je dolazio na 24 floppyja i ubrzo dostigao udeo od 80% od svih Linux distribucija do 1995. godine. Popularnost mu je naglo oduzeo Red Hat Linux, ali Slackware Linux je ostao omiljen među tehnološki orjentiranim korisnicima.

Slackware Linux je visoko tehnološka, čista distribucija s vrlo ograničenim brojem custom programa. Koristi čisti tekstualno orijentisani sistem instalacije i primitivni sistem upravljanja paketima. Kao rezultat toga, Slackware Linux se smatra najmanje bugovitom distribucijom a manjak specifičnih poboljšanja mu omogućuje da to bude i dalje.

Cela se konfiguracija odvija preko tekst datoteka. Postoji izreka u Linux svetu da ako naučite Red Hat, onda znate Red Hat a ako naučite Slackware Linux, onda znate Linux.

Dok ova filozofija jednostavnosti ima svoje obožavatelje, činjenica je da Slackware Linux postaje jezgreni sistem za stvaranje drugih distribucija i s njima podržanih softvera.

Slackware Linux je jedino popularan na tržištu servera, iako je i tamo nekompetitivan zbog problema u nadogradnji i manjka podrške.

Distribucija: Mint

O Mintu možete proćitati već ranije postavljen tekst na našem sajtu.